Zašto u oblacima vidimo ljude? Mozak ne samo da traži lica, već im u delu sekunde sudi

Verovatno ste barem jednom u životu videli lice u oblacima, u čvoru na drvetu ili u obrisima utičnice na zidu. Iako znamo da su to samo neživi objekti, naš mozak odbija da ih vidi takvima. Novo istraživanje sa Univerziteta Novog Južnog Velsa (UNSW) otkriva da ovaj fenomen, poznat kao pareidolija lica, ide mnogo dublje od obične optičke iluzije – naš um gotovo trenutno donosi kompleksne socijalne sudove o tim „priviđenjima“.

Pareidolija: Evoluciona greška ili alat za preživljavanje?

Pareidolija lica je sklonost ljudskog mozga da u nasumičnim šablonima prepoznaje smislene slike, prvenstveno ljudska lica. Međutim, tim predvođen dr Lindzi Piterson otkrio je da naša percepcija ne čeka dokaze. Čim mozak nasluti obris lica, on počinje da mu pripisuje osobine poput starosti, emocija i pola.

Zanimljivo je da, čak i kada su detalji minimalni ili gotovo nepostojeći, ljudi teže da vide lica koja izgledaju:

• Starije

• Ljutito

• Muškog pola

Snaga simetrije

Istraživanje je pokazalo da je vertikalna simetrija ključni okidač. U testovima sa dinamičnim šablonima, učesnici su prijavili lica u čak 65,82% slučajeva kada je postojala simetrija, dok je kod potpuno nasumičnih šablona taj procenat pao na svega 23,65%. Čim postoji i najmanji nagoveštaj reda, naš sistem za detekciju lica se „budi“.

Prvo vidimo pretnju, pa tek onda oblak

Jedno od najfascinantnijih otkrića studije jeste brzina kojom reagujemo. Studije mozga pokazuju da krugovi osetljivi na lica reaguju u roku od 250 milisekundi. To je brže nego što naš svesni deo mozga može da potvrdi u šta zapravo gledamo.

Dr Piterson objašnjava ovo kroz koncept „gušterovog mozga“:

„Vaš primitivni mozak vam govori da je najsigurnije pretpostaviti da je nešto pretnja, a tek onda ispitivati detalje.“

Ovo objašnjava zašto u mrljama i senkama retko vidimo „nasmejana i prijateljska“ lica. U uslovima neizvesnosti, bes dominira nad toplinom. U testovima sa statičnim šumom, skoro 22% prepoznatih emocija bilo je klasifikovano kao bes, dok je sreća bila daleko ređa.

Zašto su „lica“ u predmetima najčešće muška?

Rodna pristrasnost je još jedan stabilan faktor. Čak i kada obrasci ne nude nikakve stvarne naznake pola, ispitanici su skoro duplo češće videli muška lica u poređenju sa ženskim (38,80% naspram 17,71%).

Ova tendencija nije naučena sa društvenih mreža. Istraživanje sprovedeno na 412 osoba, uzrasta od četiri do 80 godina, pokazalo je isti obrazac. To sugeriše da je reč o bazičnom vizuelnom pravilu koje je zajedničko svim ljudima, bez obzira na godine ili kulturološki uticaj. Muško lice se u evolucionom smislu češće povezuje sa fizičkom pretnjom, pa ga mozak „prioritizuje“ radi bezbednosti.

Šta nas čeka dalje?

Iako nauka sada bolje razume kako mozak projektuje značenje na predmete, i dalje ostaje pitanje preciznih mehanizama koji oblikuju ove iluzije. Tim sa UNSW planira da sledeće istraži kako pokret i fini detalji utiču na ove odgovore.

Sledeći put kada vidite zmaja u oblaku ili ljutito lice u svom tosteru, setite se da vaš mozak ne greši – on vas zapravo čuva. On bira brzu socijalnu procenu umesto čekanja na savršene dokaze. U svetu prirode, bolje je pogrešiti i videti lice tamo gde ga nema, nego propustiti pravo lice koje vas posmatra iz mraka.

Foto: Freepik

Autor: Portal ObjektivNI.rs