Zašto sita beba i psihički zdrava majka moraju biti ispred tuđih očekivanja

Trudnoća i prva godina roditeljstva u društvu se tradicionalno prikazuju kao najsrećniji i najispunjeniji period u životu jedne žene. Ipak, iza idiličnih slika sa društvenih mreža i javnih očekivanja krije se surova statistika o kojoj se i dalje previše ćuti: čak 20% žena (svaka peta majka) suočava se sa ozbiljnim mentalnim poremećajima, poput depresije i anksioznosti, tokom trudnoće ili u prvoj godini nakon porođaja.

Ova stanja, medicinski objedinjena pod nazivom perinatalni poremećaji raspoloženja, zvanično spadaju u najčešće komplikacije porođaja, učestalije od visokog krvnog pritiska ili gestacijskog dijabetesa. Uprkos tome, ona ostaju u senci, nedovoljno prepoznata i retko lečena.

Zašto majke biraju tišinu umesto pomoći?

Savremeno društvo nameće nerealne standarde o „savršenoj majci” koja sa lakoćom balansira između nege novorođenčeta, karijere i domaćinstva. Kada se stvarnost ne poklopi sa tim idealom, žene najčešće krivca traže u sebi, doživljavajući sopstvene emotivne slomove kao lični neuspeh ili nedostatak ljubavi prema detetu.

Stručnjaci koji se bave zdravstvenim politikama i sami svedoče o ovoj zamci. Čak i žene koje imaju medicinsko obrazovanje i svesne su svih rizika, često ostanu zatečene silinom bolesti kada ih ona pogodi. Ćutanje u tim trenucima postaje vid samoodbrane – beg od osuđivanja okoline i strah da će ih društvo etiketirati kao „nesposobne majke”. Cenu te tišine najčešće plaćaju one žene koje su od samog početka imale najslabiju podršku okruženja.

Mit o dojenju i osećaj krivice

Jedan od najvećih izvora pritiska i griže savesti kod novopečenih majki jeste način ishrane bebe. Društveni narativ „dojenje je najbolje” često prelazi granicu i postaje destruktivan po mentalno zdravlje žene.

Zlatno pravilo modernog roditeljstva: Sita beba i mentalno zdrava majka neuporedivo su važniji od ispunjavanja tuđih i društvenih očekivanja.

Pritisak u vezi sa dojenjem često nanosi ozbiljnu psihološku štetu. Nijedan pojedinačni izbor u odgajanju ne definiše šta znači biti dobra majka, a ako proces dojenja ozbiljno ugrožava psihičko blagostanje žene, prelazak na adaptirano mleko je potpuno legitiman i zdravstveno opravdan korak.

Perinatalna depresija je medicinsko stanje, a ne loša briga o sebi

Izuzetno je važno naglasiti da perinatalna anksioznost i depresija predstavljaju ozbiljno medicinsko stanje, a ne posledicu „nedovoljnog odmaranja” ili loših navika. Nijedna količina wellnessa, čajeva ili joge ne može sprečiti klinički poremećaj koji je uzrokovan drastičnim hormonalnim promenama, genetskom predispozicijom i neurohemijskim disbalansom u mozgu.

Ipak, postoje koraci koji mogu pomoći u kontroli simptoma i ublažavanju stanja:

• Rana i iskrena komunikacija: Ključno je otvoreno i bez ulepšavanja razgovarati sa izabranim lekarom o tome kako se zaista osećate. Što se ranije problem locira, lečenje je brže i uspešnije.

• Osoba od poverenja: Neophodno je imati makar jednu osobu u bliskom okruženju koja zna punu istinu o vašem mentalnom stanju.

• Fiziološki stubovi: San (koliko god je to moguće organizovati uz bebu), lagano kretanje na svežem vazduhu i održavanje socijalnih kontakata sa ljudima koji vas ne opterećuju.

Kako okolina može stvarno da pomogne?

Najgora stvar koju možete uraditi za majku koja pati jeste da čekate da vas ona sama pita za pomoć. Kada je osoba u dubokoj depresiji, samo definisanje i izgovaranje onoga što joj treba deluje kao nemoguća misija.

• Pokažite se na delu, ne pitajte: Umesto rečenice „Javi ako nešto treba”, preuzmite inicijativu. Skuvajte ručak, operite sudove, izvedite bebu u šetnju na sat vremena da bi majka mogla da spava.

• Nemojte minimizirati njen bol: Kada vam majka kaže da joj je teško, verujte joj. Rečenice poput „Sve smo mi to prošle” ili „Budi srećna, imaš živu i zdravu bebu” samo produbljuju očaj i osećaj neshvaćenosti.

Nevidljivi oboleli: Postporođajna depresija pogađa i očeve

U svetlu istraživanja mentalnog zdravlja porodice, sve više se akcentuje činjenica da perinatalne mentalne bolesti pogađaju i očeve (partnere), kako direktno tako i indirektno.

Naučne studije potvrđuju da muškarci takođe mogu razviti postporođajnu depresiju usled naglog skoka nivoa stresa, manjka sna i promene životne dinamike. Pored toga, kada majka boluje, otac na svojim leđima nosi ogroman, često nevidljiv teret brige o celom sistemu. S obzirom na to da je fokus javnosti opravdano usmeren na fizički aspekt majke nakon porođaja, očevi neretko ostaju bez prostora i podrške da potraže pomoć za sebe. Zato struka sve glasnije insistira na tome da se termin „zdravlje majki” zameni sveobuhvatnijim terminom „mentalno zdravlje roditelja”.

Sistemski problemi zahtevaju sistemska rešenja

Iako pojedinačni koraci i podrška porodice znače mnogo, problem perinatalne depresije je duboko sistemski i ne može se rešiti samo na nivou pojedinca. Širom sveta, pa i kod nas, postoje ozbiljni nedostaci u zdravstvenom sistemu koji otežavaju položaj trudnica i porodilja:

Deficit stručnog kadra: Nedostatak specijalizovanih psihijatara i psihologa fokusiranih isključivo na perinatalni period.

„Pustinje” materinske nege: Geografski regioni u kojima žene moraju da putuju satima kako bi došle do ginekologa ili stručnjaka za mentalno zdravlje.

Nepostojanje plaćenog odsustva za oba roditelja: Finansijski i egzistencijalni strah direktno pothranjuje anksioznost u ranim mesecima roditeljstva.

Bez uvođenja obaveznih, besplatnih psiholoških skrininga tokom redovnih ginekoloških pregleda u trudničkim danima i nakon porođaja, ogroman broj porodica nastaviće da pati u tišini. Prepoznavanje da je perinatalna depresija javnozdravstveni problem, a ne lična slabost, prvi je i najvažniji korak ka zdravijem društvu.

Foto: Freepik

Autor: Portal ObjektivNI.rs