Srbija među đubretom: Kako upravljati otpadom bez podataka

Iako je zagađenje jedan od ozbiljnih problema u Srbiji, Agencija za zaštitu životne sredine još uvek nije objavila obavezne i redovne godišnje izveštaje u vezi sa otpadom. Praksa je da oni budu dostupni javnosti do juna sledeće godine, međutim odgovore Agencije na pitanja zašto se kasni sa izveštajem i koliko je podnešeno prekršajnih prijava nismo dobili. Prema rečima sagovornika portala N1, ovi podaci i izveštaji koji ih sumiraju neophodni su za ne samo sprovođenje i kontrolisanje mera zaštite životne sredine, već i da se na osnovu njih planiraju investicije u infrastrukturu i postrojenja za tretman otpada u javnom i biznis sektoru.

Izvor: Shutterstock

“Nedostatak podataka i informacija iz ovih izveštaja dovodi do situacije da mi zapravo ne znamo koliko mere koje sprovodimo uopšte doprinose poboljšanju stanja životne sredine odnosno da li uopšte doprinose, te onemogućavaju upravljanje procesima što se posebno odnosi na sistem upravljanja otpadom čija je dinamika takva da zahteva pravovremeno i potpuno informisanje donosilaca odluka”, kaže Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke organizacije i nekadašnji načelnik u Agenciji za zaštitu životne sredine.

Sistem prikupljanja podataka zastareo

Nacionalni registar izvora zagađivanja je jedna od osnovnih komponenti informacionog sistema zaštite životne sredine kojim upravlja Agencija za zaštitu životne sredine koje radi u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine. Sam sistem je izgrađen 2013. godine kroz projekat bilateralne pomoći Kraljevine Norveške.

Kako navodi Lekić sistem je zasnovan na već zastareloj tehnologiji što dosta otežava njegovu operativnu upotrebu.

“Sistem je koncipiran i izveden korišćenjem softverskog modula Silverlajt (Silverlight) kompanije Majkrosoft (Micorosoft) koji je kompatibilan samo sa prevaziđenim internet pregledačem Internet eksplorer (Internet Explorer) iste kompanije. Da stvar bude gora, matična kompanija je napustila pomenutu tehnologiju te se postavlja pitanja operativnosti i bezbednosti sistema za prikupljanje podataka o otpadu ako imamo u vidu da operateri moraju da na svojim računarima izvedu čitav niz koraka kako bi sistemu mogli uopšte da pristupe”, navodi Lekić.

Ovo istovremeno znači da su za obradu podataka, kao i izradu izveštaja, potrebna specifična znanja i veštine na profesionalnom IT nivou. Imajući u vidu vrlo ograničene kapacitete Agencije u ovom kontekstu i ne ulazeći u druge moguće razloge za kašnjenje koji izlaze van domena stručne ekspertize, Lekić kaže da se može zaključiti da je to jedno od mogućih objašnjenja za kašnjenje ovog izveštaja.

Bez podataka nemoguće upravljati otpadom

Agencija za životnu sredinu nadležna je da prikuplja podatke od generatora – proizvođača otpada, sakupljača, izvoznika, uvoznika, postrojenja za tretman, komunalnih preduzeća, deponija. Svi učesnici u upravljanju dužni su po zakonu da dostave podatke u vezi proizvodnje i postupanja sa otpadom.

Nacionalni registar prikuplja podatke koji treba da pokažu koliko proizvodimo otpada, gde on nastaje, ko ga sakuplja, ko i kako prerađuje ili odlaže na deponije, gde se izvozi.

Prema rečima Kristine Cvejanov, stručnjakinje za cirkularnu ekonomiju, unos podataka je ozbiljan i veliki posao, pogotovo imajući u vidu da sama aplikacija otežano funkcioniše jer je zastarela, pa postoji potreba da se čitav sistem unapredi kako bi se obezbedio kvalitet i dostupnost podataka.

Ona ukazuje da je hiljade ljudi angažovano na unosu podataka u javnom i privatnom sektoru, i ukoliko oni nisu dostupni, niti se koriste u svrhu planiranja i monitoringa, a trenutno je takav slučaj, „postavlja se pitanje smislenosti njihovog truda”.

Prema procenama pojedinih eksperata oko 30 odsto privrede ne izveštava na adekvatan i potpun način nadležnu Agenciju za zaštitu životne sredine o količinama otpada koje proizvode i stavljaju na tržište”.

„Nemoguće je efikasno upravljati otpadom, planirati razvoj ili vršiti kontrolu svih učesnika u lancu bez podataka o otpadu“, kaže Cvejanov.

Kvalitet izveštaja: Brojke bez analiza

Cvejanov ističe da je kvalitet izveštaja o otpadu je ostao na početnom nivou, iako su se potrebe za tačnim, sveobuhvatnim i dostupnim podacima povećale.

“Kvalitet varira i sigurno je najnepouzdaniji kad su u pitanju podaci o odloženom otpadu na nesanitarne deponije, koje čine više od 80 odsto odlagališta otpada u Srbiji. Sporna je i metodologija koja se koristi za obračun komunalnog otpada, a velika je nepoznanica i količina proizvedenog građevinskog i kabastog otpada”, ukazuje ona.

Nešto je bolja situacija sa podacima koje prijavljuje privreda, pa Izveštaji daju solidne podatke o sakupljenom i recikliranom – ambalažnom otpadu I to po vrstama materijala – karton, staklo, metal, drvo, plastika. Iz ovih izveštaja se može saznati da Srbija godišnje reciklira više od 100.000 tona otpadnog kartona sakupljenog na tržištu Srbije, skoro 40.000 tona plastike od čega su 10.000 tona PET flaše, a da je procenat reciklaže ambalažnog otpada na više od 50 odsto, te da je u 2020. godini ponovno iskorišćeno 226.000 tona ambalažnog otpada.

Međutim, kako navodi Cvejanov izveštaji pokazuju ponekad i neslaganja kad se ukrste podaci, pa se recimo iz onih o upravljanju opasnim otpadom vide nelogičnosti za koje ne postoje objašnjenja, jer su svi izveštaji samo statistički, a Agencija se ne bavi njihovom analizom i tumačenjem.

Zbog neznanja satanizacija industrije otpada

Doktorantkinja Geografskog fakulteta Milica Lukić kaže da, za razliku od izveštaja o kvalitetu vazduha, izveštaji o otpadu ne sadrže podatke o emisijama štetnih materija.

Lukić smatra da je logična posledica ovakvog stanja nemaran odnos pojedinaca i privrede prema otpadu, jer samim tim što ne postoje podaci, ne postoji ni svest o zagađenju otpadom. S druge strane, navodi da velika zabrinutost građana zbog zagađenja vazduha dovodi do toga da se celokupna industrija otpada satanizuje i posmatra jedino kao zagađivač i da niko ne vidi koristi njenog postojanja jer podaci nisu vidljivi u javnosti.

“Tako ne znamo koliko je sprečeno curenja opasnih materija, mikro plastike, emisije metana u vazduh zahvaljujući tome da se u Srbiji godišnje preradi 2,4 miliona tona otpada, od toga najviše papira i kartona, metala i šljake iz termičkih procesa”, ističe Lukić.

Ona kaže da u takvim okolnostima ne samo da je gotovo nemoguće dobiti podršku građana i lokalnih zajednica za izgradnju bilo kog postrojenja za otpad, od skladišta do fabrike za reciklažu, već je u praksi teško postaviti i običan kontejner za otpad, a da se neko ne buni što je ispred njegovog prozora, kuće, firme itd.

Bez izveštaja o rudarskom otpadu

Šira javnost uopšte nije upoznata sa pravim stanjem stvari u upravljanju otpadom, niti o podacima o otpadu odloženom u životnu sredinu. Cvejanov navodi da malo ko u Srbiji zna da se svake godine više od 60 miliona tona otpada odloži na deponije, od čega je najveći procenat rudarskog otpada za koji izveštaji i ne postoje, već samo zbirni statistički podatka u okviru izveštaja Republičkog zavoda za statistiku.

Vidljivi problemi koji proističu iz nedostatka informacija i edukacije o važnosti pravilnog postupanja sa otpadom mogu se videti na svakom koraku.

“Izostaje i motivacija da se učestvuje u odvajanju otpada za reciklažu, jer javnost nije upoznata šta se, koliko i gde u Srbiji reciklira. Istraživanje navika i stavova građana Srbije koje je sproveo Centar za unapređenje zaštite životne sredine pokazalo je da bi za čak 68 odsto ispitanika najveći motiv da odvajaju otpad za reciklažu bio da znaju da se on zaista reciklira”, navodi ona.

Strateška dokumenta bez uporišta u realnosti

Strategija upravljanja otpadom u Republici Srbiji koja je bila na snazi sve do 2019. godine predvidela je formiranje regionalnih centara za upravljanje otpadom koji su trebali da doprinesu delimičnom rešavanju problema otpada u Srbiji.

Većina regionalnih centara nije realizovana, a kako navodi Milica Lukić od 26 regionalnih planova upravljanja otpadom izrađeno je 18, te je stepen realizacije Strategije relativno nizak.

“Nedavno je usvojen novi Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji, ali opet moramo biti svesni da se i izrada novog Nacionalnog programa bazirala više na procenama, nego na stvarnim podacima”, kaže ona.

Lukić ističe da strateška dokumenta koja nisu utemeljena na realnom stanju i činjenicama, nisu dobra polazna osnova za izradu planske dokumentacije. Zbog toga su i sami regionalni planovi upravljanja otpadoom, a ujedno i lokalni planovi, prepuni opštih mesta i generalizovanih stavova, bez preciznih i jasnih smernica kako pitanje otpada u našoj zemlji rešiti, što rezultuje izuzetno slabom primenom.

“Sada ulazimo u novi planski period, očekuje se revidiranje i izrada novih planova. S obzirom da su postojeći zastareli i ne odgovaraju trenutnoj situaciji, opet se postavlja pitanje da li će kvalitet novih planskih dokumenata biti imalo bolji? Bez preciznih podataka i izveštaja, strateška i planska dokumenta postaju ‘mrtvo slovo na papiru’, obećanje bez dovoljno potencijala da bude ispunjeno“, kaže Lukić.

Između idealnog scenarija i prakse

Sagovornici portala N1 ističu da bi u idealnom scenariju, izveštaje i podatke o otpadu trebalo da koriste Ministarstvo zaštite životne sredine koje je nadležno za pitanja zaštite i upravljanja otpadom, Ministarstvo finansija nadležno za naplatu ekoloških naknada odnosno taksi, Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture jer su komunalne delatnosti pod njihovom nadležnošću, zatim Ministarstvo privrede, s ciljem planiranja razvoja industrijskih kapaciteta i sve inspekcijske službe koje se bave otpadom ili finansijskim poslovanjem.

“Ova Ministarstva u sinergiji treba da donose politike i mere u cilju smanjenja zagađenja otpadom i njegovog iskorišćenja u cirkularnoj ekonomiji. U praksi, deluje da se Izveštajima niko ne bavi i da je Agencija za zaštitu životne sredine oslabljenih kapaciteta prepuštena sama sebi, nemoćna da obezbedi korisnost i dostupnost podataka koji se nalaze u njenom registru”, zaključuje Cvejanov.

 

 

Izvor: N1

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button