Klopka produktivnosti: Kako smo u potrazi za savršenim životom izgubili sebe

Živimo u eri u kojoj je sve postalo merljivo. Od trenutka kada se probudimo, naši pametni satovi i telefoni pedantno beleže svaki naš korak, otkucaj srca i minut proveden u dubokom snu. Postali smo opsednuti idejom samooptimizacije. Međutim, negde između optimizacije jutarnje rutine, podešavanja crevne flore, praćenja kalorija i skeniranja pokreta očiju, visokoproduktivni ljudi počeli su da masovno oboljevaju od jedne posebne, hronične vrste iscrpljenosti. Izgubili su sposobnost da odgovore na najvažnije pitanje: Čemu zapravo sve to služi?

Kada vam neko kaže da optimizacija nema dušu, to ne znači da kritikuje sistem spolja. Naprotiv, ova kritika dolazi iznutra. Mnogi od nas pedantno prate svoje korake, makronutrijente, pa čak i sopstvena emotivna stanja unutar digitalnih baza podataka. Ali nakon decenija proučavanja ljudskog potencijala, nameće se jedna neizbežna istina: optimizacija je grub, sirov alat. Ona je odlična za određene tehničke aspekte života, ali je potpuno pogrešan instrument za sve ono što ljudskom postojanju daje dubinu, smisao i dušu.

Zamka digitalnih grafikona: Ono što aplikacije ne mogu da vide

Dok su nekada studenti dolazili na konsultacije kod profesora da razgovaraju o životnim dilemama i literaturi, danas neretko dolaze sa tabelama i grafikonima. U njima pedantno prate unos kofeina, sate spavanja, ocene na ispitima, zadovoljstvo u partnerskoj vezi (ocenjeno od 1 do 10), praktikovanje zahvalnosti (u formi „da/ne“) i sopstveni osećaj smisla (takođe od 1 do 10).

Kada takvog studenta pitate kako mu je već mesecima ocena za smisao stabilna na broju 4, i šta taj broj zapravo za njega znači, odgovor koji možete dobiti je poražavajući:

„Iskreno, ja više ne znam kakav je osećaj kada je smisao na osmici. Mislim da sam zaboravio.“

U toj jednoj rečenici krije se suština zamke optimizacije. Aplikacije i grafikoni će vam reći da vam je san odličan, da je praćenje zahvalnosti konzistentno, a zadovoljstvo vezom stabilno na sedmici. Ali oni vam nikada neće reći da ste zaboravili kakav je osećaj živeti punim plućima – jer je zaboravljanje ljudska i duhovna kategorija koju algoritam po svojoj prirodi ne može da primeti.

Duša je onaj deo vas koji prepoznaje suštinsku razliku između pukog preživljavanja (četvorke) i istinskog ispunjenja (osmice). Ekran je samo onaj deo vas koji beleži brojku koju ste mu sami zadali. To su dva potpuno različita organa.

Maslov nas je na ovo upozorio (a menadžeri su sve pogrešno shvatili)

Čuveni humanistički psiholog Abraham Maslov, čiju su čuvenu hijerarhiju potreba već decenijama unazad izobličili i pogrešno tumačili korporativni konsultanti širom sveta, bio je kristalno jasan. Životna hijerarhija potreba nije video-igrica. Samoaktuelizacija se ne otključava onako kako otključavate sledeći nivo u igrici na telefonu. Naše ljudske potrebe rade u sinergiji, ruku pod ruku, tokom čitavog našeg života.

Ono što je Maslov dubinski razumeo jeste da krajnja destinacija čovekovog razvoja nije metrika. Krajnji cilj je postati u potpunosti ono što već jesi. To ne možete izmeriti pametnom narukvicom. Možete samo prepoznati kada je taj osećaj prisutan, i bolno osetiti kada je nestao – a to prepoznavanje je vrsta inteligencije koju mentalitet konstantne optimizacije sistematski gasi.

Moderna popularna psihologija je negde usput ispustila ključnu poentu: samoaktuelizacija nije kraj putovanja, jer je samotranscendencija ono što je zaista važno. Istinski dubok ljudski iskorak ide ka spolja – izvan sopstvenog „ja“. On vodi u služenje drugima, u osećaj strahopoštovanja prema prirodi, u duboko ljudsko povezivanje i prepoznavanje lepote. Nijedna od ovih kategorija nema svoju metriku. Nijedna se ne može optimizovati. A upravo su to stvari kojih su gladni ljudi koji više ne znaju čemu služi njihov savršeno optimizovan život.

Filozofija dve ruke: Jedna za sistem, druga za dušu

Ovo ne znači da treba zauzeti radikalan stav protiv tehnologije i progresivnih metoda. Optimizacija ima svoje mesto. Pametni telefoni nam nude sjajne, korisne alate koji nam objektivno olakšavaju svakodnevicu. Ali ovde je reč o svesnom uzdizanju iznad banalnosti metrike. Ključ je u preuzimanju odgovornosti za sopstveni život, bez obzira na nepravde ili pretrpljene teške trenutke.

Ispravan odgovor na ovaj izazov zahteva ravnotežu i rad sa obe ruke:

• Ruka sistema: Koristite je da optimizujete delove života koji na to prirodno reaguju. Pratite svoje makronutrijente ako vam to pomaže, organizujte poslovne zadatke u grupe, planirajte vreme. Sistem održava svetla upaljenim.

• Ruka duše: Koristite je da zapamtite da vaš odnos prema sopstvenom telu nije računarski sistem u kojem treba očistiti greške (debug). Duša je ta koja na kraju odlučuje da li su ta svetla usmerena prema nečemu što je uopšte vredno gledanja.

Pouka zamenskog učitelja: Ljudski potencijal se ne meri propusnošću

Mnogi ljudi kroz sistem obrazovanja ili posla prođu tako što budu pogrešno kategorisani. Kada dete, na primer, u ranom detinjstvu smeste u odeljenje za decu sa poteškoćama u razvoju zbog auditivnog poremećaja procesiranja, sistem često jednostavno „zaboravi“ da ga testira ponovo. Godine mogu proći u sedenju u učionici u kojoj tom detetu, prema njegovim stvarnim kapacitetima, nije mesto – samo zato što nijedan test ili algoritam nije signalizirao promenu.

A onda u učionicu uđe zamenski učitelj. Čovek koji ne gleda u tabelu, već pogleda detetu direktno u oči i kaže: „Vidim te. Osećam tvoju frustraciju. Šta ti uopšte tražiš ovde?“

To nije bila optimizacija. To je bilo ljudsko biće. Nijedan digitalni kontrolni prozor (dashboard) ne bi upalio crveni alarm za promenu. Nijedna metrika ne bi uhvatila ono što je taj učitelj video. To je bio trenutak u kojem je jedno svesno ljudsko biće prepoznalo drugo.

Optimizacija meri propusnost i trenutni učinak (throughput). Ljudska duša meri potencijal. A metrika, nažalost, previše često ume da pogreši kada procenjuje šta sve jedan čovek može da postane.

Kako primeniti ovo saznanje već od danas?

Izaberite samo jednu stvar u svom životu koju ste do sada tretirali isključivo kao sistem, i dozvolite joj da ponovo postane odnos.

• Vaše telo: Prestanite da ga posmatrate kao mašinu za sagorevanje kalorija i počnite da osluškujete šta vam poručuje.

• Vaše jutro: Umesto vojničkog izvršavanja zadataka u minut, dozvolite sebi deset minuta tišine uz kafu bez ekrana.

• Vaše dete ili stari prijatelj: Prestanite da razmišljate o vremenu provedenom sa njima kao o stavci u kalendaru koju treba „odraditi“ i jednostavno budite prisutni.

Nema potrebe da bacite svoje pametne satove ili obrišete aplikacije za produktivnost. Tamo gde daje rezultate, optimizacija je izuzetno korisna. Ali nikada, ni na sekundu, nemojte poverovati da su to delovi života koji vas čine čovekom.

Optimizacija nema dušu. To nikada nije ni bio njen posao. Taj zadatak pripada isključivo vama.

Foto: Freepik

Autor: Portal ObjektivNI.rs