Premijera predstave „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ u Narodnom pozorištu u Nišu
Predstava „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ po romanu Bore Ćosića, u režiji Milana Neškovića, premijerno će biti izvedena u Narodnom pozorištu u Nišu u petak, 17. aprila u 20 sati. Sve je spremno za premijeru, ekipa komada se predstavila na konferenciji za medije.
„Tekst je zaista vanvremenski a opet govori o konkretnom vremenu Drugog svetskog rata, upravo zbog priče o porodici. Zato što porodica, a najviše balkanska, ovde konkretno jedna beogradska građanska porodica u kojoj se samo čita, peva i pleše, a opet su nekog nižeg srednjeg sloja je ono što je najprepoznatljivije i danas, i uvek će biti jer je tu utkan DNK našeg mentaliteta. Svako ima i tetku, i mamu, i tatu, i deku, i baku, i ujaka, i njihove karaktere kad dođu na slavu ili na svadbu, obično se dogode i gluposti, ali one budu i duhovite i smešne, ali to nas čini i porodicom, sve te mane i vrline. U romanu Bore Ćosića koji je tako fragmentaran i pokriva tako jedan veliki period, mi smo mislim uspeli da svedemo to u jednu koherentnu priču zahvaljujući ovim divnim glumcima koji igraju u predstavi“, rekao je Milan Nešković, reditelj predstave.
„Igram dete koje pripoveda zapravo ovu čitavu priču i prolazimo kroz to njeno detinjstvo. U romanu je to dečak, sam Bora Ćosić, ovog puta se reditelj odlučio da to bude devojčica koju igram ja. Čitava ova priča kroz koju porodica prolazi i sve te situacije koje su nekad lepe, ali su vrlo često i tužne, ponekad zastrašujuće, strašne, pripoveda dete na neki svoj način. I samim tim što je ona mala, priča, na neki infantilniji, neviniji način dolazi, i sve te situacije koje su teške zapravo su pitkije za publiku jer su prožete sa dosta humora i te dečije naivnosti“, kaže glumica Milica Filić.
„Prvo moram da pomenem da je Bora Ćosić napisao roman, a ne pozorišni tekst. Tekst pozorišni skoro po pravilu neke stvari naglašava, neke stavlja u senku, u zavisnosti od toga kako je dramaturg procenio da u odnosu na trenutak, i dogovor sa rediteljem na kraju krajeva, određene stvari izvuče u prvi plan. Tako i ova naša predstava, naravno da je ovde izvučeno jedno stradanje jedne porodice, odnosno snalaženje, dovijanje jedne porodice da u nekim vremenima koja su sve samo ne dobra i povoljna, neka smutna i čudna vremena, a mi smo navikli da nekako živimo i na prostoru a i u tim takvim čudnim smutnim vremenima. Kako se ona dovija da opstane i uopšte preživi u tom celom nekom haosu. To je ono što je negde kopča sa ovim trenutkom, ako je to nešto što će publika prepoznati, to je upravo to. A sve revolucije na svetu nose iste i zamke, i lepote, i probleme koje donose. To su velika očekivanja i velika razočarenja nakon toga. Pa tako i ova porodica, od velikuh očekivanja, od velikih htenja, od strahova, od svega što je snašlo u tom ratnom periodu, u tom poratnom, od velike euforije o slobodi i od svih želja koje su očekivali da konačno dođe na svoje mesto i da se to otvori u nekom najlepšem smislu, u stvari dolazi do jednog novog trpljenja i to je ono što je možda negde uputno, da se izvuče kao pouka i za ova vremena. Ova porodica je sve samo ne tipična, sve samo ne porodica koja baš miriše na ove prostore, ona je više jedan skup umetničkih, razbarušenih karaktera koji opstaju u tom nekom malom prostoru, pa sve manjem i manjem. I uloga dede je tu, deda je jedna umetnička figura, potpuno razbarušena unutar svega toga, i on daje posenab šmek. Kako to obično biva, mladi ljudi su negde motor nečega, srednjaci su neka kao zrelost, a deda nekako dođe kao začin. Kao neslano jelo, nema li dede, nema ukusa, to jelo ostaje malo bljutavo. E tako će i ovaj deda biti jedan dobar začin u celoj ovoj priči“, govori o predstavi i svojoj ulozi dede, glumac Aleksandar Mihailović.
Redakcija Objektivni
