Kako nanoplastika utiče na reproduktivno zdravlje i kako je otkriti
Osim mikroplastike veliki problem kada je u pitanju zagađenje pravi nanoplastika. U pitanju su čestice manje od mikroplastike, to jest od jednog mikrometra što ih čini jako teškim za nalaženje. Toliko teškim da do skoro nije bilo dokaza da postoji.
Nedavnoje, gotovo slučajno uspelo, a o detaljima priča Dušan Materić, vođa Grupe za mikroplastiku, nanoplastiku i elemente u Centru za studije okoline Helmholc u Lajpcigu.
Kako kaže, ova plastika je prisutna u celom svetu. Može se nađi u životinjama, vodama, a samom tim i ljudima.
Kako objašnjava Materić, metod radi na principu merenja isparljivih organskih jedinjenja. Uzorak se filtrira da se krupne čestice odstrane poput mikroplastike, celuloznih vlakana, mineralnih čestica nakon čega se uzorak dehidrira. Na taj način ostaju samo nanomemtarske čestica.
„Zatim se postepano zagreva, i simultano se svake sekunde mere isparljiva organska jedinjenja sa posebnom masenom spektrometrijom (PTR-MS) velike rezolucije i osetljivosti. Zato kažemo da merimo mirise koje ispuštaju nanočestice plastike”, kaže Materić za sajt Klima 101.
On kaže da iako svi tipovi plastike imaju sličan miris pri visokoj temperaturi, hemijski sastav mirisa je različit, tako da su razvijeni algoritmi koji iskorištavaju te hemijske različitosti da bi potvrdili prisustvo plastike u složenom uzorku i nakon toga odredili njenu masu. Za otkrivanje uzoraka dovoljno je nekoliko nanograma polimera, odnosno nekoliko mililitara uzorka.
Od Sibira preko Mediterana do Antarktika
Nanoplastika je pronađena svuda: od evropskih gradova, preko Sibira i Antarktika, do tkiva dagnji kupljenih na italijanskoj pijaci.
„Kruženje plastike u prirodi još uvek pokušavamo da razumemo u svoj svojoj kompleksnosti. Nanoplastika se non stop iznova formira od većih fragmenata, transportuje vodom i vazduhom. Utvrdili smo da se transport dešava u svim pravcima – a posebno vazduhom, na izrazito velike udaljenosti“.
Kako navodi u saradnji sa Tehničkim univerzitetom u Beču, mi smo po prvi put merili nanoplastiku u planinskom vazduhu na 3100 metara nadmorske visine. Na ovom mestu, koncentracija nanoplastike je dostizala i do 125 ng po metru kubnom vazduha, i uključivala razlicite vrste polimera – PET, PE, PP/PPC, PS, PVC, guma.
Efekti na reproduktivno zdravlje
Do sada je potvrđeno da nanoplastika različitih tipova polimera izaziva višestruka negativna biološka dejstva na svim nivoima organizacije, od molekularnog i subćelijskog do nivoa organizma.
„Najčešće mereni efekti su interupcija polnih hormona poput estrogena koji imaju veliki uticaj na reporduktivno zdravlje i inflamatorno imuni odgovor organizma. Kako je ovo naučno polje relativno mlado u kontekstu plastike, u skorije vreme očekujemo mnogo novih rezultata, gde bi se upotrebile realistične doze i vrste polimera slične onima koje smo mi merili u uzorcima iz životne sredine. Ono što je gotovo standardno – i porazno – u našem svakodnevnom radu je da se sa svakim rezultatom analize iznova iznenadimo nivoom i širinom globalnog zagađenja nanoplastikom“, zaključuje Dušan Materić.
Izvor: N1
