Mobilni telefon u školskoj klupi: Saveznik u učenju ili neprijatelj koncentracije?

Školsko zvono za kraj časa. Pre samo jedne generacije, to je bio znak za graju, jurnjavu po hodnicima i žamor razgovora. Danas, zvuk zvona sve češće prati gotovo sablasna tišina u kojoj desetine dečjih glava padaju dole, a prsti počinju grozničavo da klize po ekranima. Dobrodošli u školu u 2025. godini.

Debata o mobilnim telefonima u školama u Srbiji dostigla je tačku ključanja. Dok Ministarstvo prosvete najavljuje smernice, a nastavnici i roditelji vode žustre rasprave, čini se da svi imaju čvrst stav, ali da niko nema konačno rešenje. Da li je telefon zaista tempirana bomba koja uništava pažnju i socijalne veštine naše dece? Ili je moćan alat koji, ako se pametno koristi, može da transformiše obrazovanje? Hajde da objektivno sagledamo obe strane medalje.

Argumenti „PROTIV“: Zašto telefoni postaju problem u učionici?

Ovo su razlozi zbog kojih većina prosvetnih radnika i roditelja diže glas za strogu kontrolu ili potpunu zabranu.

1. Neprijatelj broj 1: Uništena koncentracija Dečiji mozak, koji se još uvek razvija, nije dizajniran da se odupre konstantnom prilivu notifikacija, poruka i beskonačnog „skrolovanja“ po TikToku i Instagramu. Svaka vibracija, svako svetlo na ekranu, prekida nit pažnje. Čas od 45 minuta postaje isprekidan niz mikro-ometanja, čineći dublje učenje i razumevanje gradiva gotovo nemogućim. Ne radi se o nedostatku volje deteta, već o borbi sa tehnologijom koja je namenski dizajnirana da zarobi pažnju.

2. Digitalno nasilje – zlostavljanje koje ne prestaje sa školskim zvonom Nekada su se problemi u školi završavali na školskom igralištu. Danas, zahvaljujući telefonima, oni se nastavljaju 24/7. Učenici su izloženi riziku od digitalnog nasilja (cyberbullying) unutar Viber i WhatsApp grupa. Neumesne fotografije, ponižavajući komentari i isključivanje iz grupa postaju mučno oružje koje ostavlja duboke emocionalne ožiljke, daleko od očiju i kontrole nastavnika.

3. Ogledalo nejednakosti i socijalni pritisak u učionici u Nišu, Beogradu ili bilo kom drugom gradu, telefoni postaju vidljivi statusni simboli. Pritisak da se poseduje najnoviji iPhone ili Samsung stvara osećaj anksioznosti i nejednakosti među decom. Učenici čiji roditelji ne mogu da priušte skup telefon mogu se osećati odbačeno i manje vredno, što dodatno narušava socijalnu dinamiku u odeljenju.

Argumenti „ZA“: Može li telefon biti više od igračke?

Sa druge strane, potpuno odbacivanje tehnologije može značiti i propuštanje velikih prilika.

1. „Samo da se javi“ – miran san svakog roditelja Ovo je najčešći i najjači argument roditelja. Mogućnost da se u svakom trenutku čuju sa detetom, da provere da li je bezbedno stiglo iz škole ili da jave ako kasne, pruža neprocenjiv osećaj sigurnosti. U hitnim slučajevima, telefon zaista može biti spas.

2. Prozor u svet znanja u džepu svakog deteta Zamislimo čas istorije gde učenici, umesto da samo gledaju sliku u udžbeniku, koriste telefon za virtuelnu 3D turu kroz rimski Koloseum. Ili čas biologije gde pomoću aplikacije identifikuju biljku u školskom dvorištu. Telefon može biti moćan obrazovni alat za brzo istraživanje, pristup interaktivnim mapama, rečnicima i edukativnim aplikacijama, čineći nastavu dinamičnijom.

3. Priprema za život, a ne bežanje od njega Živimo u digitalnom svetu. Potpuna zabrana telefona u školi može stvoriti lažni, sterilni balon koji ne priprema decu za realnost. Škola bi trebalo da bude mesto gde se deca, pod nadzorom nastavnika, uče odgovornom korišćenju tehnologije, digitalnoj pismenosti i etikeciji – veštinama koje su im neophodne za budućnost.

Potraga za rešenjem: Modeli koji se primenjuju u školama u Srbiji

Ne postoji jedno rešenje za sve, ali nekoliko modela se nameće kao najrealnije:

• Potpuna zabrana nošenja u školu: Najradikalnija mera. Laka za sprovođenje, ali se kosi sa potrebom roditelja za sigurnošću i uskraćuje potencijalne obrazovne benefite.
• „Hoteli za telefone“: Sve popularniji model gde učenici na početku prvog časa odlažu svoje telefone u posebne, zaključane kutije ili ormariće. Telefoni im se vraćaju na kraju nastave. Ovo rešava problem ometanja na času, ali ostavlja pitanje odgovornosti za skupe uređaje.
• Strogo definisana pravila: Telefon mora biti isključen i u torbi tokom časa, ali je njegovo korišćenje dozvoljeno tokom malog i velikog odmora. Ovo zahteva doslednost i autoritet nastavnika.
• Integrisana upotreba: Najnapredniji model, gde nastavnici povremeno i ciljano koriste telefone kao deo nastavnog procesa. Ovo zahteva dodatnu obuku za prosvetne radnike i jasne pedagoške smernice.

Ne zabrana, već vaspitanje

Na kraju, mobilni telefon je samo alat. Može biti i čekić i dleto. Sam po sebi nije ni dobar ni loš. Debata o zabrani često promašuje suštinu. Pravi izazov nije kako deci oduzeti telefone, već kako ih naučiti kada, kako i zašto da ih (ne) koriste.

Rešenje leži u saradnji i jedinstvenom frontu. Škola mora da postavi jasna, sprovodiva pravila, a roditelji moraju da podrže ta pravila kod kuće, razgovorom sa decom o digitalnoj odgovornosti. Jer na kraju dana, cilj obrazovanja nije da se deca zaštite od sveta, već da se pripreme za život u njemu. A u svetu u koji stupaju, pametni telefon će sigurno biti tu.