Tri zemlje prave litijumski OPEK?

Političari iz Argentine, Bolivije i Čilea razmatraju mogućnost saradnje s ciljem kontrole izvoza litijuma.

Ilustracija: Shutterstock/Jason Benz Bennee

Međutim, kritičari smatraju da je to teško izvodljivo.

Južnoamerički region važi za litijumski trougao, sa najvećim nalazištima u svetu, pored Australije i Kine: Argentina (potencijal 19 miliona tona), Bolivija (21 milion) i Čile (10 miliona).

U te tri zemlje postoji politička želja da se uspostavi neka vrsta litijumskog OPEK-a, po uzoru na zemlje izvoznice nafte. Tom savezu bi mogli da se pridruže i Brazil (0,5 miliona tona) i Meksiko (1,7 miliona tona).

Litijum je jedna od najtraženijih sirovina u svetu, jer je neophodna za proizvodnju baterija za električne automobile ili pametne telefone.

Industrijalizacija je cilj

Interes zemalja koje su bogate tom sirovinom je jasan: „Ne želimo samo da budemo zemlje koje izvoze litijim karbonat, već i da budemo u stanju da učestvujemo u proizvodnji sve do baterije“, rekao je pre nekoliko nedelja argentinski ministar tehnologije, nauke i inovacija Daniel Flimus. Prema oceni političara, u tome bi trebalo da pomogne prekogranična saradnja. Ali, to nije tako lako.

„Polazna tačka nije ista u Argentini, Boliviji i Čileu. U Boliviji je proizvodnja državna, u Čileu mešovita, a u Argentini privatna“, kaže u intervjuu za DW Migel J. Mitre, šef litijumske kompanije Ligreen S.A. iz argentinske provincije Huhuj, u pograničnoj oblasti sa Čileom. Dakle, postoje veoma različiti ekonomsko-politički pristupi proizvodnji litijuma.

Različiti okvirni uslovi umesto jedinstvene ekonomske oblasti

I Martin Kazimierski sa Univerziteta u Buenos Ajresu je skeptičan: „Glavni razlog leži u različitim politikama i pravnim okvirima koji regulišu tržišta na nacionalnom nivou. Dok u Boliviji postoji projekat sa posebnom ulogom za nacionalnu državu, Čile je lider u izvozu sa modelom koji podržava iznošenje privatnog kapitala, ali i zadržavanje dela prihoda.“

U obe zemlje litijum je proglašen „strateškim resursom“. To znači da nacionalna država ima punu kontrolu nad sirovinom. Argentina ima više federalni sistem. „Ovde provincije pregovaraju direktno sa kompanijama“, kaže Kazimierski za DW.

Na to dolaze i specifičnosti tržišta. Za razliku od nafte, trenutno ne postoji međunarodna referenta cena za litijum. A veliki resursi postoje i u drugim delovima sveta: to bi bila konkurencija za južnoamerički ili latinoamerički savez.

Zajednički projekat bi bio neophodan

Da bi se obezbedio jedinstven okvir, Argentina bi morala da proglasi litijum za strateški resurs. Kazimierski smatra da je to malo verovatno, jer bi to dovelo do sukoba sa pokrajinskim vlastima. „Bilo bi neophodno da tri zemlje, koje trenutno imaju potpuno različite modele, postignu dogovor o zajedničkom projektu.“

Pored toga, postoje i političke i istorijske razlike kao što je pravo Bolivije na oblasti u severnom Čileu. Protiv planova o udruživanju govori i dalji tehnološki razvoj, koji bi srednjoročno mogao da smanji udeo litijuma u baterijama. Tehnologije kao što su gorivne ćelije imaju za cilj da zamene električne baterije u mnogim njihovim funkcijama, naročito u oblasti teških vozila.

Preduzetnici žele brži tempo

Argentinski litijumski preduzetnik Migel J. Mitre priželjkuje brži tempo, jer za optimalno ekonomsko korišćenje potencijala postoji ograničeni vremenski okvir: „Trenutno je potencijal daleko od iscrpljenog“.

U Boliviji vlada malo kasni, što je posledica i unutrašnjopolitičkih previranja u zemlji. Na svečanosti povodom početka izgradnje autoputa, koji bi trebalo da omogući bolju povezanost sa slanim jezerom Ujuni, koje je bogato litijumom, predsednik Luis Arse je još jednom govorio o ciljevima bolivijanske politike: „Ne želimo samo da prodajemo sirovinu, već želimo i da proizvedemo gotov proizvod, koji bismo izvozili u čitav svet.“

Arse je obećao da će uskoro biti pomaka: „Malo po malo, industrijalizacija litijuma će postati stvarnost.“

 

 

Izvor: B92

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button